A šta ako umrem noćas?

Sija mesec na tvome čelu,
smeju se zvezde u oku tvome,
nocno nebo na tvome telu,
usnulom nežno u naručju mome.

Ležiš tiho ovde i spavaš
ne plašis se mraka i tišine,
daleko ti si od svetovnog jada
sto ove noći pleše nad nama.

A pitam se lutko ako umrem noćas
kad stigne me ova ukleta sena
da li ćes suzu pustiti tada
da li ćeš žaliti što me nema.

Ljubav je večna kategorija

 Noćas me je probudio pucanj. Čuo sam da se nešto lomi i rasipa. Osetio sam potres slamanja svetova. Znao sam.

Još jednom se tvoje srce razbilo u delove i prosulo svoju slatku tečnost po mlečnom putu. Noć je postala grimizna. Miriše na suze.

Moram da te pronađem. Treba sada da ti pomognem da skupiš sve sitne parčiće i da ih pažljivom i mirnom rukom sklopimo.  Ne boj se, opet će zarasti, kao i svaki put do sada, samo što će da traje duže i više će da svrbi. Svrbeće te i peći i poželećeš da razdereš grudi svojim prstima, ali svaki put ću biti tu da te udarim po njima.

Sada bi trebalo da ti kažem da vreme leči sve. Nije tačno. Vreme ne leči ništa, to je izgovor slabića.