Castellum preporučuje: Sorabi – No Return

Moji dragi prijatelji iz benda Sorabi izbacili su svoj prvenac. Ovo im je prvi singl, prvi spot i prva pesma. Što se tiče pojavljivanja na sceni sa prvim autorskim radom pokazali su svima kako to treba da se radi. Strast i profesionalizam su ono što krasi ovo izdanje. Ljubav prema onome što stvarate i rešenost da to bude urađeno kvalitetno i profesionalno. Mi castellumovci uvek prepoznajemo i podržavamo ovakvu vrstu autorskog stvaranja jer i sami stremimo ka istom. Želimo da sa svima podelimo ovaj autorski rad jer zaslužuje posebnu pažnju.

Bila sam ovde

Otvaram oči. Nebo je još tmurno, zagašeno od prethodne noći. Zagledam se duboko u plavetnilo današnjice i pomislim, „Sanjam li?“.

Onako bez veze

Dišem. Vazduh je tako.. čist. Slušam, gledam, upijam. Život je svuda. U drvetu koje obilazim godinama, ali zapravo prvi put vidim. U ljudima koji su svugde osim tu gde su, spuštenog pogleda, ne brojeći korake.

Ja jesam. Prisutna. Dok čekam da mi automat spremi jutarnju kafu, dok stojim u zagušljivoj troli, za čudo shvatam da uvek neko sedi na točkovima iza sedišta. Dok učim brata da ljušti krompir, dok se smejem sa drugaricama uz kafu, čaj, Somersby.

Bolje treba zaslužiti

Pažljivo posmatrajući ljude oko mene, uvideo sam da je mnogo njih nezadovoljno svojim životom. Prosto priželjkuju da izadju iz svoje kože, da budu neko drugi, da rade nešto drugo, da se bave drugim poslom, a pritom da ne menjaju svoje navike.

Da li je moguće promeniti nešto, tako sto ćete sedeti skrštenih ruku i gledati kako vam život prolazi?

Sumnjam.

Srce belog zmaja

Zagrlili su se. Čvrsto ju je stegao, nije želeo da je pusti, plašio se da je nikada više neće videti.

Čelične alke na njegovoj verižnjači grebale su joj leđa, ali nije želela da popusti stisak. Želela je znak na svojoj koži da je sve ovo bilo stvarno.

Čemu sve ovo, pitala se?

Čemu sve ako ljudi ne mogu da žive onako kako žele? Šta je potrebno da čovek ima da bi mogao da živi mirno?

Sve što imaju sada je  priča bez zapleta, i nekoliko ukradenih trenutaka. Kuda to vodi? Nikud, prosto i jednostavno nikud.  Ponekad se treba zahvaliti na poklonu i uživati u uspomenama.

U glavi mu  je bubnjalo hiljadu bubnjeva. Morao je da pođe. Sve se završilo. Osećao se nedovoljnim i nemoćnim. Nedovljno moćnim da sada promeni ono što je prihvatio kao dužnost. Nije mogao promeni ono što je postao.  Ratnik, vojnik, sluga.  Bio je ratni mag kralja Restringa. Celog života želeo je samo da postane jedan iz reda  belih zmajeva i sada kada je već godinama među najistaknutjima, sada se oseća kao sluga,  kao rob.  Sve bi to odbacio i ostavio samo da može još jedno veče da provede kao i ovo poslednje, ali prekasno je. Rat počinje, a on je položio zakletvu.  Zanimljijvo je to kako te  život lako izigra, taman kada misliš da si shvatio sve, da znaš šta ćeš i kako ćeš. Čim pomisliš da si siguran u svoj put, ceo svet ti se okrene naglavačke i shvatiš da te cilj ka kome ideš neće usrećiti.

Boje

(po istinitom dogadjaju)

Mermerna boja stepeništa mešala se sa tamno plavom, bojom mora kad se nebo tmuri u daljinama… Gledala je pomalo odsutno u baletanku na svojoj prekrstenoj nozi, u dva mala siva kaišića koja su se obmotavala oko noge, kao zaštita možda. Čak bi se i najsrećniji čovek u bolnicama nekako osećao, pa  moguće je samo na dva načina: uplašeno i paradoksalno-srećno! Srećno što zapravo tu nije zbog sebe već zbog nekog bližnjeg. Bilo je neke gorke naslade u svakom čoveku na tu pomisao da ovog puta točak nesreće nije stao na njemu…