Lepota poroka ili Da li hedonizam jača organizam?

Danima već nemam volje ni motivacije da razmišljam, pa ni o mehaničkim, svakodnevnim aktivnostima, melanholični tip osobe poput mene zahteva potpunu budnost mozga i da bi obavio najjednostavnije dnevne operacije. Skini čizme kad udješ u sobu. Stavi naočare kad čitaš. Popij vode. Prestani da jedeš. Odnesi djubre od vrata do kontejnera(razdaljina ne duža od dvadeset koraka). Izgleda da mi je previše analiziranja, istraživanja, razmišljanja u proteklom periodu došlo glave.

Po svaku cenu, srećna

Poslednju papirnu maramicu umazanu maskarom bacila sam u korpu. Okrenula sam se da bih pogledala na sat i pogledom prešla preko ogledala. Pomalo sam se uplašila kada sam videla da me iz njega gleda umorno lice jedne tužne, tužne žene. Prišla sam bliže i glasno pitala ko me to tako tužno gleda, jesam li to ja? I, ako jesam, hoću li da budem takva? Umorna i tužna?

Zvezda padalica

Umorni  autobus gradskog prevoza stajao je na početnoj stanici, polu prazan. Jedanaest uveče je, četvrtak. Visok, poprilično zgodan mladić ušao je i prošavši pored niza praznih sedišta stao na sredinu autobusa, gledajući kroz prozor u daljinu. Uska, crna atlet majca otkrivala je njegove nabildovane, istotevirane ruke i naglašavala njegovu atletsku gradju. Nosio je iscepane farmerke i crne martinke sa nitnama. Na ušima je imao mindjuše najrazličitijih oblika, ali sve su bile crne. U jednom trenutku, kada je u autobus ušla grupa tinejdžerki, obukao je crnu, pomalo izlizanu kožnu jaknui i podigao kragnu. Uronio je u nju, te mu se lice gotovo i nije videlo. Prigušen kikot naterao ga je da, samo na trenutak pogleda šta se dešava iza. Grupa devojaka stajala je iza njega, ali samo jedna od njih ga je znatiželjno pogledala. Brzo je okrenuo glavu, sakrivši se ponovo u svoju jaknu, poput puža ili kornjače koji se uvlače u svoj štit na najmanji znak opasnosti. Nastavio je da gleda zamišljeno, negde u daljinu.  Negde pored Sajma, sasvim slučajno je, na trenutak, uhvatio pogled jedne od njih, video je da je radoznala, ali i da joj je neprijatno. Blago, jedva primetno  se osmehnuo, a onda okrenuo glavu na suprotnu stranu.

Gospođica sreća

Bilo je veče, jedna devojka hodala je sama ulicama grada. Uobičajen prizor, reklo bi se, ali za ovom devojkom okretao bi se svako pored koga bi prošla. Privlačila je pažnju svih ljudi koji bi videli njeno lice pod svetlima uličnih svetiljki, gledali bi je sve dok im ne bi nestala iz vidokruga. Ali ne, nisu je posmatrali kao što posmatraju druge lepe devojke na ulici.

Mrtvo more

Ti možeš tiho najlepše priče da govoriš

Ili da, kao pesmom, mile reči zboriš

Čak da glasom lomiš prozore

Ništa neće čuti to Mrtvo more.

Ako imaš dara, bojama dane da prošaraš

Možeš i četkicom da stvaraš

Portrete koji  tek što ne govore

Sve obrisaće to Mrtvo more.

Pticama zatvori kljunove

Pripitomi zveri i divove

Ili nauči ribe da govore

Svakako čućeš, šušti,  to Mrtvo more.

Da surove, hladne, puste planine

Zamene zelene, plodne doline

Da reke poteku uz njih, na gore

Ulile bi se, sigurno, u to Mrtvo more.

Da Mesec  napusti Veneru

Da Zemlja okrene se u suprotnom smeru

Da skrate se noći i produže zore

Sunce bi zašlo u to Mrtvo more.

A, ako nestane ti glasa i boje

Ili dogori žar vatrene volje

Ako pustiš nade da potonu i snove da dogore

Potopiće i tebe, polako, to Mrtvo more.

Dvanaestogodišnji krug

Živimo u 21. veku, savramenom dobu, dobu tehnologije. brzog i često nezdravog načina života. Mislimo da imamo sve, a možda nemamo ništa. Čini mi se da ne živimo život koji nam se dešava, koji je oko nas, već onaj koji gledamo na televiziji, internertu, o kom čitamo u knjigama. Svi slušamo o nekom lagodnom i bezbrižnom načinu života, negde, gde svako gradi svoje sutra. Svi to priželjkujemo, ali niko ne govori da taj sistem ima i stroga pravili i još strožije kazne za one koji ih ne poštuju. Društvo u kome se ništa ne mora, ali  sve ima svoju kaznu i svoju nagradu, ništa ne prolazi neopaženo i ništa se ne zaboravlja.