O Strahu


Dugo sam odlagao da napišem nešto na ovom blogu, što zbog obaveza, što zbog svoje standardne lenjosti i sklonosti ka odugovlačenju. Nikada ranije nisam imao iskustva sa blogovanjem, tako da ću pokušati da kroz vežbu i objavljivanje novih tekstova i drugih radova izgradim neki svoj prepoznatljivi stil ( Sad bih ovde instinktivno stavio smajli, ali taj invaliditet, posledicu hroničnog kuckanja SMS poruka, pokušaću da izbegnem kad i kako god mogu ).

Pre izvesnog vremena jedna moja stara poznanica je objavila na istom ovom blogu kratak ali zanimljiv i lep tekst o ljubavi, o tome kako malo ljudi zna kako da istinski voli nekoga, i o tome kako se moramo osloboditi straha i pustiti ljubav da slobodno protiče kroz nas, i taj tekst me je naterao da razmislim malo o svemu tome, o prirodi ljubavi, slobode i straha, ali nekako najvise o ovom poslednjem, koji će stoga biti i moja glavna tema.

Davno sam negde pročitao da jednu osobu kao ličnost najbolje opisuju njeni strahovi. Možete znati šta neko želi od života, čemu se raduje, kakav ima pogled na svet ili smisao za humor, ali ako hoćete da tu ličnost upoznate do srži, saznajte čega se ta osoba istinski plaši.  Strahovi, sumnje i nesigurnosti upravo se tu i nalaze, u najdubljim kutcima ljudske psihe. Sve ostalo je nekako bliže površini i povremeno se deli sa drugim ljudima koji i ne moraju da nam budu naročito blisk, ali strahovi, i ono što oni zaista govore o nama, guraju se duboko i otkrivaju samo onima koji imaju naše najveće poverenje.

Naravno, ne govorim ovde o onim površnim strahovima od konkretnih stvari koje imamo manje više svi: Strah od neposredne opasnosti, smrti, visine, vatre, paukova…Već o strahovima koji su posledica našeg životnog puta i iskustva, koji su, dakle, veoma lični. Strah od samoće. Strah od neprihvatanja, odbacivanja. Strah od oca ili majke. Strah od vezivanja. Strah od ljubavi. Strah od odgovornosti. I onaj koji je možda najkompleksniji, strah od samog sebe.

Ljudi su oduvek pokušavali da ove svoje suštinske strahove pobede, prevaziđu, nadvladaju…Često se ta borba završi neuspehom. I tada se ide u poricanje, u bežanje, u maskiranje. Svoje ponašanje, koje je posledica nekog straha i nesigurnosti, pravda se nekim drugim razlozima. Ljudima je teško da priznaju da se plaše da budu ostavljeni, pa su posesivni i preterano ljubomorni prema partneru. Teško im je da priznaju strah od odbacivanja, pa iz tog razloga provode godine sami, i ne pokušavajući da se nekome približe. Plaše se odgovornosti, pa beže u infantilnost, produžavajući detinjstvo i adolescenciju preko svake mere, pa onda ispašta i njihov privatni i profesionalni život.Mnogi beže u agresivnost, isključivost, alkohol, preterano izraženo lažno samopouzdanje…Sve, samo da se izbegne suočavanje sa svojim najdubljim strahom.

Mnogi stručniji i rečitiji ljudi od mene su na razne načine proučavali naše strahove i načine kako se možemo uspešno nositi sa njima. Za većinu nas, borba sa našim strahovima je borba koja traje celog života i koja nas, na neki način i definiše kao individue. Sve što ja mogu da zaključim na ovom mestu, na kraju ovog teksta, jeste da je u svakom od nas ključ za svaki naš strah, ali ponekad nam je potrebna još nečija pomoć da taj ključ i upotrebimo. I kao što je strah najveća prepreka da slobodno i istinski nekoga volimo, tako je ista ta istinska i slobodna ljubav najveći naš saveznik u borbi protiv svakog straha. Ljubav koju delimo sa onima koji su nam najbliži.

One thought on “O Strahu

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s